mart 4, 2009 at 3:11 am · Filed under filmovi
Dakle, fest. Pisaću malo o njemu, a kasnije ću se vratiti ovim filmovima koje dugujem da napišem već sto godina.
Gledao sam 17 filmova od kojih mi je većina bila zadovoljavajuća, sve ću ih napisati u jednom postu, pošto fest posmatram kao celinu koja bi iz nekog razloga trebala takva da ostane i na mom blogu.
Nedelju dana sami (Una semana solos, Celina Murga, 2008)
Ovo je argentinski film o deci, ali deci verovatno neće biti isuviše zanimljiv. Ovo je film o deci koja vas apsolutno verno vraćaju u 10, 15, 30 godina unazad i igraju na sigurne lopte malih stvari kao što su šminkanje posle starije sestre, zavaljivanje na kauč kada pronađete pravi program na tv-u, svađa oko reda ko će da igra igrice, prvi poljubac, nepotrebni nestašluci, potrebni nestašluci, odnos prema starijima, odnos prema mlađima…
Grupa dece je ostala sama sa služavkom u elitnom delu Buenos Airesa i ne dešava se ništa spektakularno osimm njihovog samog življenja i zezanja. Prvi film koji sam gledao na ovom festu na mene ostavio je izuzetno pozitivan utisak iako sam siguran da su mišljenja o filmu posle projekcije bila jasno podeljenja.
Ako nekome to uopšte nešto znači, Martin Skorseze je producirao (iliti dao pare za) film, što je u ovom slučaju ispala odlična stvar. Odličan film. Najsvetlija tačka definitivno mali glumci pa onda i sama priča.
4/5
Hladni ručak (Cold lunch, Eva Sorhaug, 2008)
Zanimljivo koncipirana komedija sa jasno izraženim dramskim elementima. Nekoliko relativno isprepletanih priča o običnim ljudima koji iako su obični, zapravo (na svu sreću) NISU ništa posebno pored sve te svoje regularnosti. Jedna promiskuitetna dama, jedan homoseksualac, jedna nezadovoljna mlada porodica, jedna povučena devojka i još par manje bitnih likova. Njihovi problemi su stvarni, njihovo rešavanje je ponekad moguće a češće nemoguće. Njihov način borbe protiv svega toga je neočekivan baš zato što je uglavnom baš onaj koji prati liniju manjeg otpora. Ima dosta komičnih momenata koji nikada nisu zapravo urnebesni, ali su dovoljni da nabace osmeh na lice. Dinamika je fina, tako da film lepo teče i lako se gleda. Zanimljiv film, skroman, jedan od onih koji ne upucaju na visoko, ali dobro služe onome čemu su namenjeni. Zadovoljan sam njime i dobio sam više nego što sam očekivao, što je za mene, super stvar.
3,5/5
Bes (La Rabia, Albertina Carri, 2008)
Radnja se odvija u nekom argentinskom selu i bavi se odnosom dve porodice. Gazda jednog imanja spava sa ženom od drugog, zabušava i tera sina da obavlja poslove umesto njega, drugi ima problema sa alkoholom, malu ćerku koja ne progovara, zna da majka vara oca, vrišti nekontrolisano i u stresnim situacijama se skida gola. Tu se onda izdešava svašta, a opet ne previše i to je to. Meni je najzanimljivija bila kamera, i neki segmenti kao u crtanom filmu (ako se to tako može nazvati, pošto baš ne priliči iz raznoraznih razloga) koji kao da su tu baš samo da bi doprineli nekom razbijanju monotonije i nemam pojma. Sve u svemu, iako zanimljiv na moemente, uglavnom mi je bilo dosadno. Osnovna zamerka mi je motiv za snimanje filma koji je nejasan. Postoji jedan ugao posmatranja koji sada vidim koji ima određenog smisla, ali onda kada sam gledao nisam imao taj osećaj. Sa projekcije izašao sam nezadovoljan, stoga ocena…
2/5
Jezero (Un lac, Philippe Grandrieux, 2008)
E ovo je jedno od zanimljivijih ostvarenja festa. Sat ipo vremena tišine, a opet sa mnogo toga izgovorenog. Glumci razmene možda pedesetak prostih rečenica tokom celog filma, ali je sve baš kako treba. Gledati ovo bilo je prožimajuće. Stopio sam se sa platnom, zvuk u filmu je bolji od bilo čega što sam imao prilike da čujem na nekom filmu. Počeo sam da čujem stvari kojih možda nije ni bilo, a opet tišina je ta koja naizgled vlada.
Najdraže mi je bilo to što je autor filma došao i pričao, zajedno sa glavnom glumicom posle filma. On je rekao neke stvari koje su se savršeno uklopile u ono što sam ja hteo od filma da on sam bude. Uhvaćena su sirova osećanja, u nedođiji, u izolaciji, bezizlaznost odluka i prirodni tok stvari. Sve je nekako baš dozirano kako treba.
Ja sam bio oduševljen, ali preko pola sale je napustilo prikazivanje pre kraja filma. Mene je gledanje nagradilo, a nekima je bila tortura. Verovatno sve zavisi od trenutnog mentalnog sklopa i raspoloženja. Definitivno vredan gledanja, ali je diskutabilno koliko je gledljiv van bioskopa.
4,5/5
Plaže Anjes Varde (Les Plages d’Agnes, Agnes Varda, 2007)
Ovo je autobiografski film jedne od bitnijih žena novog talasa. Ona priča o sebi, o svom životu, karijeri, prijateljima, novom talasu, vremenu posle, svom mužu itd. Sve je to izuzetno zanimljivo, naročito zato što sam saznao mnoge stvari koje nisam znao. Problem je što je većina tih stvari uglavnom nebitna J
Pominje, recimo, Trifoa, Godara, Krisa Markera (koji je genijalno predstavljen kroz lik crtane mačke robotizovanog glasa), Depardijea, Harisona Forda, Džima Morisona itd.
Nikada nisam gledao autobiografski retrospektivni dokumentarac, ali kao takav, film je odličan. Anjes varda je potpuno opičena bakica i treba joj odati svako priznanje.
Opet, iako nije postojala želja za nečim većim, meni je ovo bilo nedovoljno.
3,5/5
Liverpul (Liverpool, Lisandro Alonso, 2008)
Čitao sam malo o ovom filmu i sve je bilo pozitivno. Rekoh ajde onda da ga pogeldam i žrtvujem neki ruski koji sam hteo da geldam u tom terminu nadajući se nekoj satisfakciji, ali cvrc. Ja ne želim da trošim reči na ovo, pošto sve pozitivne strane koje možete pronaći na internetu, po meni su jebeno traženja smisla u skrivenih značenja u nečemu apsolutno beznačajnom i dosadnom. Nebitno je kakav je film i o čemu je, sranje je. Ako čak i nije sranje, izuzetno je napoeran za gledanje i pruža toliko malo nakon geldanja da jednostavno nije vredan truda.
1/5
Milk (Milk, Gus Van Sant, 2008)
Svi znaju za ovaj film, pošto je igrom slučaja bio u trci za oskar popularnosti. Moje je mišljenje da je nezasluženo nahvaljen.
Da, ovo je odličan film. Da, Šon Pen je odlično odigrao. Da Džejms Franko i Emil Hirš su po meni još bolji od Šona Pena. Da ovaj film ima veliki značaj za homoseksualce.
Ali…
Ne, ovo nije ništa specijalno. Ne, Šon Pen ipak nije zaslužio oskara popularnosti. Da, Džejms Franko i Emil Hirš su i dalje jebali kevu i svaka njima čast. Ne ovaj film nije ništa bolji od stereotipnih osrednjih filmova koji se bave određenom istorijskom tematikom.
Film, iako je bio potreban, iako nema pravih mana, iako je Gas Van Sant zajedno sa ekipom odradio sjajan posao, po meni nikako ne zaslužuje toliku hvalu, pošto je očigledan ogroman kvalitativni pad u odnosu na par prethodnih filmova istog režisera.
Kapiram da je nekoj publici ovo najbolji film ikada, i da razbija mnoge bitne barijere, ali meni je sve to nekako strano, nije mi blisko, niti me pogađa. Ne zato što sam bezosećajan ili homofob, ne nikako. U pitanju je film, a ne ja. Jedno je omalovažavati nešto, a drugo je dizati u nebesa nešto drugo samo zato što je nešto prvo godinama nipodaštavano.
I na kraju, kao što rekoh jednom drugu, ako Van Sant ne ubaci neku pesmu Eliota Smita u film, onda to nije dobar flm (iako je očigledno koliko je i njemu samom ovaj film bio bitan, tako je kako je). Verovatno film nije toliko loš koliko me je razočaralo ono što sam dobio, u poređenju sa onim što sam očekivao. Pa neka sam snob ako treba, tako je kako je.
3,5/5
Horten (O’Horten, Bent Hamer, 2008)
Ovo je nežan film o jednom starcu. Može se reći da je komedija, iako je film sve vreme tužan. Horten je car, i ljudi koje sreće su fenomenalni. Sitnice u filmu su divne.
Horten kroz razgovor sa drugim ljudima saznaje više o sebi. Stvari koje je možda trebalo ranije da zna, ali opet, zbog čega je trebalo? Takođe Interakcijom sa ostalim epizodnim ulogama donosi bitne odluke u svom životu punom neodlučnosti, nesigurnosti i usamljenosti.
Iako pomalo spor i nepretenciozan, ovaj film ostavlja osmeh na licu nakon gledanja.
3/5
Lornina ćutnja (Le silence de Lorna, Jean-Pierre i Luc Dardenne, 2007)
Počinje interesantno, postaje super, onda malo stagnira, i onda većinu razočarava, ali mene oduševljava. Moguće je da su optužbe da braća Darden uvek dobro počnu, ali loše završe film tačne, ali je ne bih rekao. Ovo je film sa pravom pričom. Naapet je koliko treba, tužan je koliko treba, sve je nekako lepo izbalansirano. Lorna čiji postupci u jednom trenutku deluju grozno, drugi put izgledaju baš kako treba. Moral je zanimljiva reč u ovom filmu. Pravda takođe. Pošto je priča ključni deo filma, greh bi bio da je otkrivam. Drago mi je da sam ga pogledao. Nekako je pravi predstavnik novog evropskog filma..
4/5
Međunarodna prevara (The International, Tom Tykwer, 2008)
Hm. Jedan akcioni film u moru vrhunskih nežnih, mirnih filmova. Prijalo mi je gledanje. Trebalo mi je neko pucanje, jurnjava i slično. To sam i dobio, ali opet ne onoliko koliko sam želeo. Za dva sata filma dobijamo jednu odličnu akcionu scenu koja je nastala bez ikakve veze sa logikom. Ali je zabavna. Priča je kao ozbiljna, ali opet nekako tipična. Klajv Oven je ok, iako je razočarao ženski pol pustivši stomačić. Naomi Vots je guska kakve nema, nije u stanju da iznese ulogu pa makar joj pomagali svi živi i mrtvi. Nekoliko rečenica i scena je toliko tupavo da je smešno do imbecilnosti. Ali nije sve tako crno. Film je solidna zabava, a pošto je tome namenjen, manje više obavlja posao. Opet, Tom Tikver je iz filma u film sve lošiji i pitanje je šta uopšte treba očekivati više od njega.
2,5/5
Rvač (Wrestler, Darren Aronofsky, 2008)
Mnogo se prašine diglo oko ovog filma. Da li je dobar? Da dobar je. Da sam ga geldao nekog drugog dana verovatno bi na mene ostavio jači utisak, ali zadesilo se da je to bio najgori film tog dana na festu. U moru fenomenalnih. Šta je bitno pomenuti? Aronofski je uspeo da napravi izuzetno uspešni komercijalni nezavisni film i svaka mu čast. Miki Rurk je ok (koliko god on može da bude ok). Mene je nervirala činjenica da se akcenat stavlja na glumca koji čitavog života igra treš uloge, pa sad kao kada je solidan onda ga treba dizati u nebesa. OK, dobar je, svaka njemu čast. Baš se raspada, što je i bila poenta. Priča je ok, i baš onakva kakva bi i trebala da bude. Marisa Tomei je isto ok odigrala. Sve je ok. Ništa ne izaziva „vau“ efekat, ali opet je sve kako treba. Fin film i lep uspeh nezavisnih Amera (koji su inače jebali kevu ove godine, ali ljudi FEST-a očigledno nisu obratili potrebnu pažnju na njih). Šta ja znam, nisam razočaran, ok je sve to. Dobar je film.
3,5/5
Sumnja (Doubt, John Patrick Shanley, 2008)
Ovo je film kome stvarno ne mogu ništa da zamerim. Sve je dozirano, sve je odmereno, sve je savršeno. Atmosfera, zaplet, gluma. Stvarno sam zadovoljan svakim aspektom. Film se površinski bavi zlostavljanjem dece u parohijama od strane sveštenih lica, na ovaj ili oanj način, ali nije sve crno belo. Nijedna strana nije bezgrešna, a opet niejdna strana nije „zla“. Ovo je film koji se gleda, ne pruža neko sada dublje zadovoljstvo, neku dublju poruku, jednostavno se gleda, i odličan je za to. Odavno nisam geldao neki tako fino izbalansiran, precizan, film koji je uz to i zanimljiv. Ovde je postignut sklad između tehničke perfekcije i popularizacije i globalne dopadljivosti. Ne verujem da postoji osoba koju ovaj film može da razočara.
4/5
Džoni besni pas (Johnny Mad Dog, Jean-Stephane Sauvaire, 2008)
Ovo je jebeno revolucionarno ostvarenje. Film pun nervoze, besa, tuge, smešten u non stop akciju građanskog rata sa decom koja glume nenormalno dobro. Ta deca, različitih uzrasta, oduvala su me svojim izvođenjem. Sve u svemu, flm obrađuje temu dece ratnika u Africi iz njihove perspetkive, što je čini mi se, odlično odrađeno (ne mogu baš da se pohvalim da znam kako bi trebalo da bude, ali ovo je bilo poprilično uverljivo). Džoni Meddog je klinac, vođa njihovog dečijeg odreda i posmatrajući njega, imamo uvid u dileme i probleme, kao i način razmišljanja. Toj deci nije baš nametnut izbor. Ili se bori, ili ćemo ti pucati u glavu. Oni se bore kao pravi ratnici, sa još većim besom zato što ne mogu da razlikuju moralno od nemoralnog, dobro od lošeg, rasuđivanje im nije jača strana, a pritom ih redovno drogiraju. Tu je i priča o jednoj devojčici, koja se igrom slučaja našla u situaciji da je odgovorna za živote oca i brata i bori se sa tim, koliko god može. Ne, nije uspela, zato što je bilo nemoguće. Njeno lutanje prepliće se sa Džoni meddogom i njegovom četom. Tu sada postoji neka priča koju ne moram baš da prepričavam i sve u svemu ovo je megazakon. Obavezno pogledati.
4,5/5
Između zidova (Entre les murs, Laurent Cantet, 2008)
Evo ga, najbolji film festa, najbolji film u Kanu, najbolji film ove godine, najbolji film na svetu. Sve se dešava u učionici, priča prati jedno odeljenje i njihovog razrednog starešinu. Sve je stvarno, sve je apsolutno stvarno, a sve je gluma. Gluma? Sve je toliko prirodno da se stiče utisak gledanja nekog dokumentarca, a ovaj film to svakako nije. Radnja koja se sigurno, a opet neprimetno gradi, radnja koja je za svako dete bitna, možda i više nego što su nastavnici spremni da prihvate, problemi, zabava, ljubav, ništa nije filmski, sve je baš kao što je svakome od nas bilo u školi. Potpuno pogođena karakterizacija likova, besprekorno odigrana od strane neverovatnih dečijih glumaca. Film prati čitavu školsku godinu, od početka do kraja, i ni u jednom trenutku ne stiče se neki utisak monotonije ili kočenja. Nema mnogo šta da se kaže o filmu pored činjenice da je najbolji film ikada J
Obavezno, obavezno obavezno pogledati.
5/5
Bitange (Los Bastardos, Amat Escalante, 2008)
Film nahvaljen od strane raznoraznih kritičara ipak nije nešto toliko revolucionarno niti dobro kao što se pričalo. Jeste film ok, ali je uvod predugačak, razrada traljava, obrt odličan i kraj potpuno lud. Mnogo se vuče radnja. Prvih 45 minuta je dosadno do zla boga, a kasnije je sve ok, ali jebenih 45minuta je previše. Generalno sam zadovoljan što sam ga odgledao, ali ne verujem da ću mu se vraćati.
2/5
Kreće se (Still Walking (aruitemo, aruitemo), Hirokazu Kore-da, 2008)
Ovo je jedan nežan film koji po radnji dosta podseća na tokijsku priču. Brat i sestra dolaze kod roditelja u posetu sa svojim porodicama kako bi obeležili godišnjicu smrti njihovog brata. Razne stvari bivaju spomenute, mnoge stvari bivaju rečene, ali opet ništa skandalozno pošto vaspitanje to ne dozvoljava. Sin je sa novom ženom, udovicom koja ima dete, roditelji žele njegovo dete, pravog unuka, ćerka je sa mužem i dva deteta, roditelji ne vole muža preterano, žale zato što sin nije lekar i još svata nešto. Prava lepa priča upakovana u interesantno okruženje i sve je nekako fino i dobro, a opet toliko neizgovorenih stvari lebdi okolo… Nemam pojma, film je moderna malo izmenjena tokijska priča i do jaja je. Ne baš kao tokijska priča, ali opet do jaja.
4/5
Grad 24 (24 city (Er shi si cheng ji), Jia Zhangke, 2008)
Film ima formu intervjua i obuhvata tri životna doba. Ljude aktivne pedesetih, one sa kraja sedmatesetih/početka osamdesetih, i ljude danas. Sve ih spaja fabrika na čijem se zemiljištu sada gradi kompleks stanova, grad 24.
U filmu je intervjuisano nekoliko stvarnih ličnosti, a onda u istom maniru i nekoliko glumaca koji pričaju potpuno izmišljene priče uklopljene u dokumentarnu formu. Meni jee to bilo toliko dobro da sam odlepio. Neka mešavina dokumentarca i mokumentarca i jednoj sporoj priči o odumiranju starog i rađanju novog, sve kroz živote ljudi koji se teže menjaju od okoline koja oko njih luduje. Adaptacija, zaboravljanje prošlosti, borba sa onim što dolazi. Zanimljivo je kako je recimo Džoan Čen glumila ženu koju svi zovu „Mali Cvet“ po prvoj zapaženoj ulozi same Džoan Čen u istoimenom filmu.
Neke priče su mi bile dosadne, ali neke opet izuzetno zanimljive. Meni je stvarno revolucionarno to što su glumci i pravi ljudi izmešani i uopšte kako je sve to ispalo. Takođe, neka sveprisutna magija je nešto čega ne mogu da se otresem. Opet, ovo je eksperiment, i kao takav nije preterano zabavan. Njegova lepota možda je preterana, ali činjenica da mi se film sve više sviđa kako vreme prolazi za mene je super, pošto je upravo to ono što želim od filma.
4/5
Slučajno je upao, nisam ga dugo gledao pa rekoh da obnovim gradivo. Volim ovaj film, i super mi je i sve, ali nekako imam osećaj da mu fali nešto. Jednostavno je prazan u nekim delovima, dok u drugim blista. Ako Gledam ostale filmove Čarlija Kaufmana, i ostale filmove Mišela Gondrija, ovaj mi nekako nikad nije u samom vrhu. Opet, dobar film.
