Wall-E (Andrew Stanton, 2008)

Krenuo sam da geldam ovaj film spreman da ga popljujem i u najmanju ruku kažem kako je običan. Jebiga, nije običan. Do jaja je!

I to stvarno mislim. Minimumom reči piksar i dizni su uspeli da naprave odličan film za sve uzraste.

Poruka je očigledna, tako da bi bilo glupo da je ovde sada pričam.

Glavna stvar je povezanost sa glavnim likom, veza koja se uspostavlja između njega i publike, činjenica da vam je bliži jedan robot-đubretar od bilo kojeg čoveka tamo. Po meni je to sjajno. Ljubav dve metalne kante toliko je dobro dočarana da jednostavno zaboravljate da se sve vreme radi o animiranim robotima.

Hiperbola manje više svega koja se koristi je takođe odlična, ne toliko za “odrasle”, koliko za decu, i manje više šalje par važnih lekcija.

Sam kraj je onako, kraj. Šta ja znam, ok je. Pozitivan, što je dobro (i očekivano, ali opet drugačije od većine sf filmova). Stvarno nemam zamerki i mislim da je film mnogo dobar.

Ali naravno da nije “najbolji animirani/crani film svih vremena”,  za šta  ga mnogi već duže vreme proglašavaju.

Ovo je u neku ruku pravi road movie. Tu je taj student, danguba, pravi “slacker”, koji duguje velike pare i jedan zelenaš. Kada mu student kaže da nema pare, zelenaš potpuno opušteno odgovara u stilu: “Nema veze, samo se prošetaj gradom samnom i daću ti pare”. I student pristaje. I to je film. Oni se šetaju gradom, dok se radnja postepeno razvija.

Ima nekih poprilično lepih snimaka grada, i sama dinamika radnje i filma mi je baš prijala. Kao da sam se šetao sa njima. Spoj komedije i drame, koje su vešto isprepletane, mi je baš lepo legao, ali čini mi se da je ono što mi se najviše dopada u filmu gluma. Ova dva glumca su obične regularne face, nama evropejcima potpuno nasumične (kasnije sam izguglao obojicu, i video da su manje više poznati obojica). Dve obične face koje su nekako skroz prirodno dočarale i ispunile uloge. Naročito student koji duguje pare.

Smisao za humor je čudan i potpuno kul. Smešne scene su potpuno neočekivane i bizarne, i ne znam, nekako su mnogo dobre. Recimo, lik ulazi i iz čista mira tera neko dvoje da mu mirišu potiljak zato što mu je neka žena rekla da smrdi. Ili neki random lik krene da skače i zelenaš i on krenu da se šibaju nekim kung fu karate čudima i slično.

Postepeno zbližavanje njih dvojice, sve do večere kada Takemura jednostavno nije mogao da zaustavi suze je nekako, pa, lepo i diriljivo, ali opet ni u jednom tenutku kenjkavo ili mlako. A Fukuhara, žilavi, čvrsti i naizgled hladni zelenaš, ima toliko kontradikcija u svojoj ličnosti da jednostavno tokom filma, nikada niste sigurni šta je zapravo istina.

Sve u vezi ovog filma mi odgovara. Dinamika, način na koji je snimljen, gluma, radnja, osećaj koji ostaje posle gledanja, kraj… Kraj je mnogo dobar. Baš mi je prijao. A i vreme trajanja, sat i četrdeset minuta je nekako baš dobro. Pošto bi možda da je trajao više, bio spor na pojedinim mestima. Ovako, ovo je bilo jedno veoma prijatno iskustvo i pravo uživanje za gledati.

3,5/5

Ovaj film je jednostavno u svakom aspektu sjajan.

Nadrealni početak, gde mi je malo toga zapravo bilo jasno (i posle drugog gledanja). Početak koji jednostavno svojom dinamikom i nekim čudnim ludilom drži pažnju. Čudno. Sredina, gde zapravo dobijamo nagoveštaje o Ivanu, ko je i šta je i slično, pa onda deo gde vojnici zapravo preuzimaju glavnu reč i Ivan je tu manje više sporedan, deo gde priča dobija malo šire vidike od samog Ivana. I kraj, taj magični kraj, ta dugačka scena na jezeru koja traje i traje i traje, a tenzija raste i raste, i nema nameru da popusti. Definitivno jedna od najnapetijih scena koju je kinematografija videla IKADA!

Znam da sam rekao da neću ubacivati spojlere, ali mislim da ipak i nisam. Ništa o samoj radnji zapravo nisam rekao. Većina onih koji se i trude ovo da čitaju su verovatno već gledali film, pa ih čisto zanima eto tako, šta jedan neko ima da kaže.

Ja kažem da je ovo jedan mnogo dobar film.

4.5/5

Iskreno, mislim da je ovo bilo jedno od većih iznenađenja za mene kada su novi filmovi u pitanju. Očekivao sam neku dosadnu komedijicu, neki osrednji porodični filmić, nešto tipično za film kakv zapravo jeste. Manje više jeste komedijica i jeste porodični film, ali nikako nije osrednji. Ovo je jedan od retkih filmova u poslednje vreme koji me je stvarno nasmejao, ali stvarno. Stiv Karel je odigrao svoju najbolju ulogu ikada, Žilijet Binoš je takođe bila sjajna. Prelep filmić. Najbolja romantična komedija 2007.

Preporuka

4/5

(malo o oceni. Dakle možda je malo čudno dati ovom filmu 4 i recimo la jetee-u… ali nije zapravo. Svaki film ima neki svoj cilj, a ovaj svoj cilj u potpunosti ispunjava, a bogami i daje malo više od onog “traženog”. Tako da eto toliko, čisto da se malo opravdam za ranije ocene i one buduće) 

Verovatno sam ja tenutno u nekakvom čudnom raspoloženju, ali to ne bi trebalo da bude neki izgovor.  Ponovo sam ušao u “film” (foto roman) bez preteranih ambicija. Zapravo, uzeo sam da ga gledam zato što sam negde našao da je zapravo 12 majmuna rađeno po ovome. Glup izvor, zar ne? Trebalo je da znam za ovo nekako drugačije, više kul, šta ja znam… ali jebiga. Sve u svemu za 25 minuta koliko je ovo iskustvo trajalo, bio sam manje više oduševljen pristupom, jačinom svake fotografije i naracije koja se odlično uklopila.

Kris Marker je u 25 minuta uspeo da ispriča zanimljivu, kompleksnu SF priču koja pokreće izvesne emocije, na svoj način.

Vrhunski.

4/5 

Teško mi je da nađem reči kojima bih opisao ovaj film. Izuzetno je spor, i očigledno je to namerno tako. Spor je zato što želi da nam pokaže način života kako glavnih likova tako i sredine u kojoj žive. Pored toga, sami njihovi pokreti, hod, kretanje kroz prostor, do te mere su usporeni da se čini kao da svakim korakom gaze u nepoznato. Radnja se uglavnom dešava u nekoliko soba i čine je nekolicina ljudi koji veći deo vremena pričaju o veri i religiji. Zvuči izuzetno dosadno? Da, i meni je zvučalo, ali sam se ipak rešio da ga odgledam. I odgledao sam ga. Ako je trebalo da bude dosadan, zašto se osećam tako dobro posle njega? Osećaj veličine, moći, snage kojom ovaj film pleni je ogroman. Nisam siguran tačno zbog čega, ali Ordet je film koji me je uznemirio i razmrdao kao nijedan drugi. Ikada. Mislim da je ovo najbolji film koji sam gledao u životu. Možda je to trenutan osećaj, ali činjenica da je ovo jedno od jačih iskustava koje sam imao po pitanju filma i da ga nikada neću zaboraviti.

Svakako jedan od najboljih filmova svih vremena, u to nema sumnje.

Sve u svemu ovo je nešto na šta ne vredi bacati reči pošto je svaka isuviše sitna da bi opisala veličinu ostvarenja.

5/5 

Jedan od najpoznatijih ratnih filmova sa verovatno najviše poznatih glumaca na jednom mestu. Običan ratni film gde se gomila (kad kažem gomila, mislim MNOGO) zvezda bori za minutažu u skoro 3 sata dugačoj zbrci. Sviđa mi se pristup snimanju iskakanja iz aviona, sviđa mi se kraj filma. Dobri su mi Džin Hekman i Entoni Hopkins. Ostali manje više smaraju. Činjenica je da mi je bilo zanimljivo svih 3 sata i da je ovo bio pravi blokbaster onda kada je bio. I sada je super film za ubijanje vremena. Ima par stvarno lepih scena za videti. Vizuelno je na momente prelep. Sama radnja i gluma onako. Tema nije loša, i kao što rekoh baš mi se sviđa kraj.

Ko nije gledao, trebalo bi da pogleda.

Ko je gledao, može mu se vratiti za nekih 10ak godina i videti ga ponovo, čisto zabave radi.

3/5